Jedna pretraga danas je dovoljna kako bi turista saznao sve najpoznatije znamenitosti nekog grada. Ipak, ukoliko ne zađe dalje od toga, da li zaista može da sazna šta to jedan grad ili mesto čini posebnim? Ekipa magazina „Liceulice”, turistima, stranim državljanima i lokalnom stanovništvu svojim novim projektom upravo dočarava šta to gradove u Srbiji čini „manje običnim”.
„City Less Ordinary” naziv je novog magazina koju će dvaput godišnje objavljivati ekipa „Liceulice”. U maju ove godine izašlo je prvo izdanje i tim povodom razgovarali smo sa novinarkom „Liceulice” i urednicom magazina „City Less Ordinary” Dunjom Karanović.
Pre grada, ovaj projekat zvao se Belgrade Less Ordinary, oko 2020. kada se desila korona prekinuli ste projekat. Šta je bio razlog prekida?
„Belgrade Less Ordinary” je započet 2019. godine i doživeo je dva izdanja (treće je pripremljeno ali nikad nije otišlo u štampu). Baš zbog pandemije taj projekat i nije uspeo – za ulične novine su potrebne ulice i direktni susreti, a izdanje na engleskom jeziku zahteva i neku inostranu publiku koja može da putuje. I samo „Liceulice” je tad moralo da smanji tiraž, i jedno izdanje je u potpunosti bilo onlajn tokom lokdauna, ali tada smo se u suštini svi dovijali kako da nastavimo da funkcionišemo u potpuno novim i neizvesnim okolnostima. Morala je malo da sačeka, ali nismo odustali od ideje da „Liceulice” približimo i stranoj publici.
Zašto ste priču sa Beograda proširili na „grad”? Da li je to za vas bio prirodan pomak, s obzirom na to da se prodaja magazina Liceulice proširila sa teritorije Beograda, na više gradova u Srbiji?
Apsolutno – „Belgrade Less Ordinary” je nastao u vreme kad se „Liceulice” prodavalo samo u Beogradu, a u međuvremenu smo počeli da radimo i u Novom Sadu, Pančevu, Kraljevu, a uskoro stižemo i u Niš. Trudimo se da čitaocima „Licaulice” ponudimo sadržaje iz različitih delova Srbije, posabno kad su u pitanju lokalne inicijative koje čine nešto dobro za svoju zajednicu. Kroz „City Less Ordinary” takođe želimo da prikažemo različite gradove, inicijative i kulturne događaje, jer ih ima dosta i vredi ih posetiti.
Šta je bio glavni okidač da ponovo pokrenete ovu priču? Da li je to bio nedostatak prostora u medijima za ovakve teme, ili prosto vaša unutrašnja potreba da progovorite o gradu na drugačiji način?
Prošlo je dosta vremena otkako smo morali da pauziramo „Belgrade Less Ordinary“, i u međuvremenu je porastao tim, proširila se mreža saradnika, kao i broj ljudi koji znaju i podržavaju „Liceulice“. S druge strane, u našim gradovima je sve više posetilaca i više stranih državljana koji dolaze na duže i žele da bolje upoznaju ovo društvo i kulturu. Ta veća i raznovrsnija publika nam je bila inspiracija i kreativni izazov da ponovo izgradimo nešto novo na osnovu dosadašnjeg iskustva i sad već dobro poznate LUL misije.
Zašto baš naziv „City Less Ordinary”, šta po vašem mišljenju gradove u Srbiji čini „neobičnim” ili kako sam naziv kaže „manje običnim”?
Svaki grad je neobičan na svoj način, ali ono što većinu gradova čini „običnim” danas u vreme interneta i društvenih mreža jeste to što nam algoritmi nude jednu „ispeglanu” verziju svakog mesta u koje putujemo. Počev od brendova koji su isti na svakom aerodromu na koji sletimo, preko lanaca restorana i kafića koji svugde nude iste ukuse, do pejzaža koji postaju nepodnošljivi jer su prepoznati kao „instagramični”. Ono što je „less ordinary” u „City Less Ordinary” jeste naša perspektiva – pogled na alternativnu kulturu u gradovima Srbije, priče o aktivizmu i građanskom otporu i kritički osvrt na društveni kontekst. To je nešto što nam često fali kad putujemo, konekcija sa lokalnom zajednicom i pristup alternativnim mestima, ali ujedno i nešto što želimo da ponudimo ljudima koji dođu u Srbiju, bilo da su došli na nekoliko dana ili planiraju da ovde ostanu.
Da li je cilj da ovo bude alternativni vodič kroz gradove Srbije, ili je koncept magazina širi od toga?
Nemamo zgodniju reč za ono što CLO jeste, ali svakako nije samo alternativni vodič – s obzirom na to da nas danas samo par klikova razdvaja od mora informacija o svakom mestu koje obilazimo, cilj nam je da čitaocima ponudimo kvalitetan i zanimljiv sadržaj koji te informacije stavlja u kontekst. Tu su autorski tekstovi i intervjui sa stručnjacima, aktivistima, muzičarima i umetnicima koji objašnjavaju šta se u našim gradovima dešava i šta je do toga dovelo – od ulične umetnosti i događaja na alternativnoj sceni do studentskih protesta, investitorskog urbanizma i iskopavanja litijuma.
Koje sve teme mogu da se provuku kroz „prostornu perspektivu”?
Javni prostori nisu neutralni – sve što se u njima dešava govori o društvu u kome živimo i o političkim i ekonomskim okolnostima. U tom smislu, kad pišemo o gradovima, možemo pisati, recimo, o rodnim odnosima i tome koliko nam je ulica i spomenika posvećeno ženama. Ili, s druge strane, o tome koliko su gradovi bezbedni za kvir zajednicu, koliko su pristupačni za osobe sa invaliditetom i koliko je arhitektura prilagođena najsiromašnijima i onima koji žive na ulici. Između ostalog, u prvom broju CLO pišemo i o tome kako se arhitektura menjala u odnosu na različite istorijske periode, pa i period socijalizma u Jugoslaviji, i kako se danas menja s obzirom na tržište i korupciju.
Ko je ciljna grupa magazina, s obzirom na to da je pisan na engleskom jeziku?
Ciljna grupa CLO-a su pre svega ljudi koji ne govore srpski a žive u Srbiji ili su došli u posetu i žele da saznaju nešto više o lokalnoj kulturi i zajednici. Godinama nam se dešavalo da prodavcima i prodavačicama „Licaulice” prilaze ljudi koji razumeju šta su ulične novine i žele da podrže njihov (i naš) rad, ali ne mogu da čitaju tekstove na srpskom. Ono što, doduše, vidimo sad kad je prvi „City Less Ordinary“ izašao na ulice, jeste da dosta domaće publike takođe kupuje i ovaj magazin. CLO nije prevod „Licaulice” na engleski – teme se podudaraju u izvesnoj meri, vrednosti su iste, ali su sadržaji originalni i pružaju drugačiju perspektivu, a možda nam je svima nekad potrebno da svoje gradove sagledamo iz drugog ugla i podsetimo se zašto ih volimo.
U maju ste počeli sa prodajom, kakve su do sada bile reakcije čitalaca?
Utisci su više nego pozitivni. Ko je od ranije znao za „Liceulice”, najveći utisak im je novi dizajn – naša art direktorka Ksenija Pantelić je osmislila sjajan koncept koji reflektuje duh naših gradova, urbane i alternativne kulture. Za manje od mesec dana je prodato više od 800 primeraka, što nikako nismo očekivali, a još manje naši prodavci, koji su na početku uzimali po jedan-dva primerka da se oprobaju, a sad jedva čekaju da prodaju CLO.
Kako će se „City Less Ordinary“ distribuirati? Da li prati isti model podrške ugroženim grupama kao i „Liceulice”?
CLO se distribuira na isti način kao i „Liceulice“, jedina razlika je to što će izlaziti dvaput godišnje, na proleće i na jesen. Kao ulične novine, „City Less Ordinary“ prodaju naši ulični prodavci i prodavačice, ljudi koji se iz različitih razloga ne snalaze na tržištu rada i žive u riziku od ekstremnog siromaštva. Od svakog prodatog primerka, pola iznosa ostaje njima a pola se koristi za štampanje narednog broja. Naši prodavci i prodavačice već godinama unazad u okviru različitih programa podrške koje organizujemo imaju i časove engleskog jezika, i mnogi od njih se raduju da sad ta znanja isprobaju u praksi.
Naslovna fotografija: Anja Mihić
