Blejao sam u parku sa dve najbolje drugarice i mlađom sestrom. Grupa tinejdžera, naših godina, se našla u parku i sela na klupicu blizu naše i krenuli su da dobacuju i viču jako ružne stvari, prvo rasističke, a onda i upućene meni jer sam im „ličio na pedera”
Gej mladić koji je učestvovao u našem istraživanju
Nekoliko minuta kasnije, ovaj mladić je bio napadnut sa leđa i, kako sam kaže, „pošteno izudaran”.
Zbog povreda na licu koje su zahtevale pažnju hirurga, završio je u Hitnoj pomoći, kada je i dao izjavu policiji. I tu se njegova potera za pravdom završila, jer nadležni organi nisu smatrali da ima smisla pokrenuti postupak i osloniti se na član 54a, član za koji nije znao ni jedan od ispitanika sa kojim je vođen razgovor za potrebe pisanja ovog teksta.
Član 54a Krivičnog zakonika Republike Srbije predviđa da se delo učinjeno iz mržnje tretira kao otežavajuća okolnost posebno ako je usmereno protiv nekoga zbog njegove rase, veroispovesti, etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. Ovaj član je u upotrebi je od 2012. godine ali za njega ne zna ni čak više od polovine osoba iz LGBT+ zajednice sa kojima smo razgovarali prilikom pripreme ovog teksta, a koje su doživele nasilje motivisano mržnjom.
Da li je član 54a mrtvo slovo na papiru?
Dragoslava Barzut, autorka izveštaja „Bez sigurnog mesta – izveštaj o efikasnosti instituta zločina iz mržnje u Republici Srbiji”, navodi da je Srbija ovim dopunama Krivičnog zakonika „ispunila međunarodne preporuke za zadovoljavajućim pravnim okvirom za sankcionisanje zločina iz mržnje”. Ipak, kako se u istoimenom izveštaju navodi,praksa pokazuje drugačije rezultate – od 2012. do kraja 2023. član je primenjen u 39 predmeta, od kojih se 21 odnosio na seksualnu orijentaciju ili rodni identitet, a samo 7 je završilo osuđujućom presudom.
O slučajevima nasilja motivisanog homofobijom ili transfobijom između 2014. i 2022. godine mediji su izveštavali sporadično uglavnom kroz beleženje pojedinačnih incidenata. Tek početkom 2022. godine, najavom da će se u Beogradu održati Europrajd ova tema dobija veću pažnju i prisutnija je u medijskom prostoru.
Da li to znači da je tokom prve decenije primene javnost, uključujući i samu LGBT+ zajednicu, sa njegovim postojanjem bila neupoznata? Za potrebe ovog teksta, razgovarali smo sa samom zajednicom, i više od polovine ispitanika i ispitanica nije znalo šta taj član uopšte znači.
Ovo je posebno zabrinjavajuće, jer prema medijskom monitoringu iz 2022. koji je objavio Institut za medije i različitosti Zapadni Balkan, komentari mržnje u medijima su bili usmereni na seksualne manjine u 14,6% slučajeva, a novinari i medijski radnici (25,2%) su zajedno sa političarima, državnim funkcionerima i političkim strankama (24,3%) činili skoro polovinu počinilaca govora mržnje.
ECRI (Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije) u svom poslednjem izveštaju iz 2024. godine navodi konkretne primere, na primer, kao kada je lider sandžačke Stranke demokratske akcije uporedio LGBT+ osobe sa „stokom“ a jedan vladika rekao da će Evroprajd „oskrnaviti” Beograd. U istom periodu je zabeleženo i da se broj slučajeva nasilja motivisanog homofobijom ili transfobijom naglo povećao u avgustu i septembru 2022. godine, nakon svih ovih izjava, što potvrđuje i medijski monitoring.
To potvrđuju brojni napadi na pripadnike i pripadnice LGBT+ zajednice tokom i nakon Evroprajda 2022. godine, kao i incident u parku Manjež 2023. godine, kada je grupa Skinhedsa napala grupu tri mladića zbog pretpostavke da su gej, a tom prilikom je jedan od trojice mladića izboden nožem.
Biti gej je dodatni podstrek za nasilje
Da je nasilje svakodnevnica za LGBT+ zajednicu u Srbiji potvrđuju i razgovori koje smo vodili, jer je čak 40% ispitanika i ispitanica doživelo nasilje zbog svoje seksualne orijentacije i/ili rodnog identiteta.
Sigurno je da to sto si gej uvek jeste dodatni podstrek za bilo koji čin nasilja.
Gej mladić koji je učestvovao u našem istraživanju
Pa ipak, svi analizirani napadi su pokazali da nasilje podstaknuto homofobijom nailazi na pažnju tek onda kada dobije širi medijski odjek. Nažalost, i tada se o tim slučajevima uglavnom izveštava isključivo na nivou incidenta – javnost u većini slučajeva ne sazna da li su oni prijavljeni, niti kakav je epilog postupaka pred institucijama.
Ovaj jaz otvara pitanje na koji način pravni sistem prepoznaje i procesuira dela motivisana mržnjom.
Pravnica Milena Vasić objašnjava da je ključni problem u tome što iako je član uveden, on se nije primenjivao skoro deceniju jer je postojala nejasnoća oko toga da li tužilaštvo ili sud treba da primene član 54a.
„Pojedini praktičari su smatrali da sud ima pravo da primeni taj član i ako se tužilaštvo ne pozove izričito na njega, dok su neki smatrali da bi to bila povreda prava na odbranu“, navodi Vasić.
Sudska praksa je zauzela stav da je ipak tužilaštvo institucija koja mora da se pozove na 54a odnosno na motiv kao obavezan u optužnom aktu. Ali to u praksi znači da se tužioci teže odlučuju da uopšte primene ovaj član zakona, jer ga „doživljavaju kao dodatnu obavezu koja im otežava posao”, navodi Vasić, zaključujući da „položaj oštećenih ostaje slab jer njihova prava često ostaju nebranjena, a prijave se „izgube” već na nivou policijske stanice.”
Da li postoje olakšavajuće okolnosti za mržnju?
Jedna od lezbejki sa kojima smo razgovarali je rekla da „ne treba imati olakšavajuće okolnosti za mržnju“, pa ipak se postavlja pitanje da li njen stav dele i nadležne institucije. Odgovor na ovo pitanje nam može dati izveštaj Bez sigurnog mesta, koji ukazuje na to da čak 87% LGBT osoba koje su prijavile nasilje nema informaciju da li su institucije uopšte postupile po njihovim prijavama.
Katarina Stanković, psihološkinja i psihoterapeutkinja pod supervizijom u savetovalištu novosadske organizacije IZAĐI, naglašava da neadekvatan institucionalni odgovor ostavlja duboke posledice na mentalno zdravlje LGBT osoba,
Ono što često vidimo kod žrtava homofobičnog nasilja jesu osećanja bespomoćnosti i bezvrednosti. Ta osećanja prodiru duboko i utiču na sve oblasti života.
Katarina Stanković, psihološkinja grupe IZAĐI
A kada sistem zakaže, ove emocije dodatno se učvršćuju kroz osećaj krivice i srama. „Posledice se manifestuju u gubitku poverenja u druge kao i razvoju anksioznosti, depresije, pa čak i suicidalnih misli jer ljudi ostaju sami, bez podrške i bez mogućnosti da stvore drugačija iskustva koja bi im pomogla da zaleče traumu“, objašnjava Stanković.
Da li je LGBT+ zajednica zaista ostavljena sama, bez institucionalne podrške, kada je primena člana 54a u pitanju? Da li zaista postoje olakšavajuće okolnosti za mržnju?
80% osoba iz zajednice sa kojima smo razgovarali je izjavilo da nasilje motivisano homofobijom ili transfobijom nikada nisu prijavili policiji ili tužilaštvu, niti su sigurni da bi to učinili i u budućnosti, a kao glavne razloge navode nepoverenje u nadležne institucije, pre svega policiju, ali i strah od reakcija pripadnika nadležnih institucija i prisilnog autovanja prilikom prijavljivanje nasilja za koje smatraju da bi doveli do kontraefekta.
„Kao i za ostale vidove nasilja, to bi zavrsilo u fioci“, rekao nam je jedan muškarac, dok je jedna trans žena navela da bi „posledice prijave policiji samo dodatno produbile torturu“.
Iako je LGBT+ zajednica godinama ukazivala na maltretiranje, nasilje i homofobične komentare koje su trpeli prilikom prijava slučajeva nadležnim u policiji i komentarima koje su doživljavali ukoliko bi njihovi slučajevi stigli do tužilaštva, šira javnost je postala svesna ovakvog tretmana tek u februaru 2024. godine.
14. februara prošle godine pripadnici policije i interventne jedinice su u punoj opremi upali u stan Andreja Obradovića koga su, kako navodi, prilikom pretresa brutalno psihički, fizičko i seksualno zlostavljali. Nasilje se nastavilo i u policijskoj stanici gde je Andreju prećeno, kako sam navodi, silovanjem motornom testerom, uz prisutne pogrdne komentare i pretnje na osnovu njegove seksualnosti. O ovom slučaju je Zoomer snimio dokumentarni film „Andrej” koji je premijerno prikazan na ovogodišnjem Prajdu. U ovom slučaju, član 54a nije ni mogao biti iskorišćen, jer su Tužilaštva odbacila prijave.
„Da bi se ovaj član uopšte iskoristio, potrebno je da se podigne optužnica, što se ovde nije desilo. Tužilaštva su odbacila prijave Obradovića i njegove cimerke, uz objašnjenje da nema materijalnih dokaza. Međutim, u istraživanju koje sam sproveo, analizirajući dokumentaciju, uvideo sam dosta propusta koji ukazuju na to da materijalni dokazi nisu adekvatno prikupljani, npr. Tužilaštvo nije saslušalo policajce, već se istraga bazirala na njihovim iskazima datim pred kolegama u Sektoru unutrašnje kontrole, iako postoje kontradiktornosti u tim iskazima. Takođe nisam dobio nijedan zapis o tome da li su veštačeni mobilni telefoni policajaca, iako su oštećeni tvrdili da su pretres fotografisali privatnim telefonima…”, objašnjava Nemanja Marinović, novinar i autor filma i dodaje da su ovi propusti, uz činjenicu da policija nije snimala pretres i da tvrdi da im kamere u stanici ne rade, doveli do toga da slučaj bude nedokaziv.
Ovde se ne radi samo u jednom slučaju, ovde se radi o sistemu koji je postavljen tako da štiti policiju, a ne građane. Došao sam do dokumenta koji pokazuje da je još pre deset godina tadašnji Zaštitnik građana Saša Janković uputio preporuku MUP-u da se uvede obaveza da se sva policijska postupanja snimaju. To nikada nije učinjeno.
Nemanja Marinović, autor dokumentarnog filma ANDREJ
Kada se govori o članu 54a Krivičnog zakonika, LGBT+ zajednica jasno prepoznaje njegov značaj, jer čak 86% osoba sa kojima smo razgovarale smatra da ga treba primenjivati kao otežavajuću okolnost. Međutim, njihovo poverenje nije usmereno ka institucijama: većina smatra da problem nije u samom članu, već u policiji i načinu na koji se on u praksi (ne) primenjuje.
„Problem nije u zakonu, problem je u postupanju policije. Ko god je pokušao da se osloni na njih, bolje da nije. Čula sam razne price o ismevanju, ignorisanju ozbiljnosti, sve do toga da sama policija dovodi lgbtq ljude u neprijatne situacije“, rekla nam je trans žena sa kojom smo razgovarali.
To poverenje dodatno nagriza činjenica da nasilje iz mržnje u Srbiji raste dok slike eskalirajuće policijske brutalnosti postaju svakodnevica. Primer studentkinje Nikoline Sinđelić, koja je izašla u javnost sa svedočenjem o fizičkom nasilju od strane policije koje navodi da se dogodilo nakon jednog protesta, nakon čega je izložena javnom poniženju kroz distribuiranje intimnih fotografija, čak i na jednoj televiziji – pokazuje da represivni aparat ne samo da ne štiti građane i građanke, već ih neretko i targetira, bez obzira na seksualnu orijentaciju ili rodni identitet.
Nikolinin i Andrejev slučaj govore isto – i sa i bez materijalnih dokaza, reč žrtve nema nikakvu težinu. Da li se time šalje poruka da policijsko nasilje motivisano mržnjom zapravo nikada ne može biti dokazivo, pa samim tim i kažnjeno?
„U takvim okolnostima, pitanje poverenja u institucije postaje ključno“, smatra Milena Vasić i podseća da rad sa institucijama na senzibilizaciji ima smisla „samo ako se u njegovom temelju nalazi razumevanje kako motiv mržnje pogađa pojedinca i čitavu manjinsku zajednicu”.
I tu se vraćamo na početak: zašto je tema primene člana 54a važna? Ona nam govori o odnosu institucija prema onima koji su najranjiviji, jer ako država ne štiti njih, ili ih napada, koga onda štiti? I baš zato pitanje koje se nadvija nad članom 54a nije samo da li nam Zakon treba, već da li institucije zaista imaju volju da ga primene, i onda kada je reč o njihovom postupanju, ili zakon postaje mrtvo slovo na papiru.