Na Sajmu knjiga tog dana bilo je mesta za sve – enciklopedije, kuvare, astrološke vodiče, pa i priručnike za samopomoć. Za njegovu knjigu – ne. Bila je ispod tezge. Nije rasprodata, niti zaboravljena u magacinu. Tu je, ali skrivena ispod stola. Čitaoci su počeli da pitaju gde je. Tek tada se pokazalo da prodavac namerno nije želeo da je izloži. Njen autor nije nepoznat. Stefan Mihajlovski, književnik i kolumnista, već je pronašao put do šire publike. Njegov izdavač postavio je jasan ultimatum – ili će sve knjige stajati na polici, ili će saradnja prestati. Prodavac je popustio. Ubrzo posle toga, on i Mihajlovski sedeli su zajedno i nazdravljali rakijom.
„Mislio je da su k*** i g***** jedino o čemu mogu da govorim. Bio je iskreno iznenađen i priznao mi je da je tog dana rešio homofobije“, priseća se Mihajlovski.
U zemlji u kojoj se ovakve situacije dešavaju svakodnevno, a kvir književnost i dalje nailazi na nerazumevanje i osudu, prilagođavanje teksta širem ukusu i ublažavanje potencijalno spornog sadržaja deluje gotovo neizbežno.
Mihajlovski kaže da nikada nije imao autocenzuru u književnosti. Upravo zbog nje je napustio rad u medijima.
„Bilo bi suludo da zadajem takve autogolove kroz svoja književna dela. Čak i kada mi je mama u šali rekla da napišem nešto što neće imati toliko eksplicitnih scena kako bi neku moju knjigu mogla da pokloni prijateljicama, odgovorio sam: ‘Mama, rešićemo’, i napisao sam ‘Devojku za udaju’, koja je čik-lit roman, ali takođe sadrži jasne gej likove koji su vrlo važni za kompletnu priču“
Stefan Mihajlovski
Njegove romane ne čita samo kvir publika. Najdraže mu je kada mu nakon književne večeri priđe neka majka i kaže da se njeno dete autovalo upravo kroz neko njegovo delo. „Nema većeg priznanja od toga!“
Osvrnuo se na svoj književni i kolumnistički rad i shvatio da je tačka u kojoj se njegovo lično iskustvo najdublje poklopilo sa njegovim pisanjem upravo roman „Ispod grla“, koji govori o nasilju u partnerskim odnosima. To delo, ipak, nije autobiografsko, već je reč o autofikciji. Pisanje nije proticalo glatko i bilo je deo njegove psihoterapije, ali je naišlo na najbolju reakciju čitalaca. „Zahvalan sam svima koji su me osnažili da ono nastane. Zapravo, zahvalan sam i onima koji nisu. Zadovoljstvo je kad posle pola decenije nazivaju tvoje delo ‘kvir bukvarom’.“
Bog i duga
Drugu, takođe važnu temu, otvorio je kolumnom „Lice današnjice: Bolje da vodimo ljubav nego rat“, objavljenom na Zoomeru, za koju je osvojio Godišnju medijsku nagradu Poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Ta kolumna mu je otvorila prostor za serijal tekstova „I Bog stvori dugu“. Sada ga ta ista priča vodi i pred kamere – krajem godine biće jedan od protagonista dokumentarnog filma o susretu kvir i hrišćanskog identiteta.
Biti gej i religiozan, primećuje, mnogi u društvu i dalje doživljavaju kao kontradikciju. On se seća vremena kada su se ta dva identiteta sukobljavala i u njemu samom. Tek uz podršku – kako kvir zajednice, tako i pojedinih hrišćana otvorenih srca – uspeo je da pronađe unutrašnji mir. „Radost je pričati o Bogu i ljubavi iz obe pozicije. Vremenom sam shvatio da postoje više nego jasni dokazi da nisam izmislio ono što osećam i da moje stavove podržavaju mnogi stručnjaci koji se godinama bave religijom“, kaže Stefan. Za njega, ovo nije tema jednog vremena, već trajna rasprava. Dijalozi o veri i kvir identitetu, uveren je, tek počinju i vodiće se i u godinama koje dolaze.
„Vranje je shvatilo šta je kvir kultura“
Prvi romani i priče u kojima se naslućuje kvir iskustvo u Srbiji pojavljuju se devedesetih, ali bez direktnog imenovanja. Tokom dvehiljaditih javljaju se prvi kvir autori i njihova dela, uglavnom kod manjih izdavača, dok festivali u 2010-im počinju da uključuju kvir autore. Početkom ove decenije ova književnost izlazi iz margine, a njeni naslovi dobijaju širu publiku.
Ipak, položaj kvir pisaca i dalje nije stabilan. Velike izdavačke kuće, primećuje, retko se usuđuju da objave delo ukoliko ne postoji već potvrđena medijska popularnost – recimo, film snimljen po romanu. Zato je prostor ostao otvoren za male izdavače, i upravo su kod njih kvir naslovi među najprodavanijima. „Cela priča da u Srbiji nema publike za kvir književnost – pada u vodu“, dodaje.
Smeta mu što se kvir književnost često vezuje isključivo za njegovo ime. „Voleo bih da imam kolege sa kojima bih mogao da organizujem događaje“, priznaje. Zato svesno preporučuje i druge autore, ne samo njihova dela, već i njih same – za gostovanja, tribine, promocije. „Svakome ko ima želju treba dati šansu.“
A šta jedan tekst uopšte čini kvir književnošću? „Čitalac“, odgovara kratko i gotovo prkosno.
Da publika u Srbiji i dalje ima problem da razume šta kvir književnost jeste, potvrđuje i njegovo iskustvo. Najbolja ilustracija stigla je iz Vranja, gde je prema motivima njegovog romana 14 dana karantina reditelj Stevan Bodroža postavio predstavu 4 zida ili tragikomedija o karantinu. Sve karte su bile rasprodate. „Vranje je shvatilo šta je kvir kultura“, kaže. „Kada svest dođe iz manjeg mesta i pokaže otvorenost, znam da radim pravu stvar.“
Za njega, kvir književnost ne mora nužno da bude politička ili društveno angažovana. „Dozvolite nam da se rešimo tih okova“, apeluje. Voleo bi da jednog dana bude čitana i kao klasična ljubavna proza, bez obaveznog aktivističkog predznaka. Jer, dodaje, umetnost stvorena samo da zadovolji političku korektnost – prestaje da bude umetnost i postaje propagandni materijal.
Specifičnost kvir pisanja vidi u neposrednosti, u autobiografskim nitima koje se provlače kroz gotovo svako delo. „Svaka kvir osoba prošla je identitetsku borbu – prvo unutar sebe, a onda sigurno i sa nekim spolja“, kaže. Upravo ta borba, često proistekla iz traume, ostavlja trag i u književnosti.
Stariji o seksu, mlađi o ljubavi
Osim što piše, Mihajlovski je i pažljiv čitalac. Tokom pet godina bio je član žirija za nagradu „Leposava Mijušković“, koja se dodeljuje za najbolju kvir priču. Za to vreme pročitao je gotovo pet stotina radova. „Tu je bilo svega: od stidljivosti, preko radikalnog pogleda na pitanje manjinskog identiteta, do izuzetnih talenata, ali i usijanih glava.“
U tim tekstovima jasno se primećivala i razlika među generacijama. „Stariji autori uglavnom su pisali o seksu. Oni mlađi, neočekivano, fokusirali su se na ljubav. Tako da više ništa nije garancija, a svaka predrasuda lako poklekne kada povežeš autora i njegovo delo.“
Zbog toga nije pobornik, kako kaže „kensl (ne)kulture“.
Obično se uz umetnika čiji stavovi nisu ispravni isključuju i njegova dela. To ne smemo da dozvolimo, jer kada bismo se vodili time, teško da bismo vrednovali, recimo, rusku klasičnu književnost – francusku da ne pominjem.
Stefan Mihajlovski
Takvi stavovi nisu ga udaljili od scene – naprotiv. Pozvan je na skoro sve velike festivale. „Bio sam gost jednog od najpoznatijih književnih festivala na Balkanu, a to je BookTalk.“
Iskustvo sa publikom i festivalima naučilo ga je još nečemu – da uspeh jednog pisca ne zavisi samo od izdavača. Sve zavisi, ističe Stefan, od samih autora. Izdavačka kuća ne može sama napraviti književnu zvezdu. „Sve i da je u pitanju najbolji pisac i da u kampanju uloži mnogo novca, uspeh zavisi od mnogih faktora, a presudni su vođenje ličnih društvenih mreža i odnos sa medijima. Ko to ne želi, teško da može postati prepoznatljiv, pogotovo na relativno malom prostoru, računajući i okolne države sa kojima delimo jezičku srodnost.“
„Je l’ treba da nabrajam?“
Svaka osoba u Srbiji, naglašava Mihajlovski, poznaje makar jednu kvir osobu – pitanje je samo da li je upoznata s tim delom njenog identiteta. Iz razgovora koje je vodio sa mladima, shvatio je da njihovi najveći problemi nisu samo društveni, već pre svega ekonomski. Strah od gubitka posla ili prihoda često se nadvija kao najveća pretnja.
Zato mu se i najvažnijim čini ono najosnovnije – pronaći „mesto za stolom“ u sopstvenoj porodici. „Meni je život mnogo lakši od kada sam se autovao, ali ne mogu, niti želim da garantujem da će tako biti sa svakim“, priznaje. Pa ipak, savet koji nudi svodi se na jasno pravilo: „Bolje je da vas ne vole zbog onoga što jeste, nego da vas tapšu po ramenu zbog onoga što niste. U krajnjem slučaju, ako morate da se krijete, ako strahujete i ne možete da budete potpuno iskreni – da li je to uopšte ljubav?“
Prve promene, veruje, moraju doći iznutra. To znači da zajednica sama u sebi mora da prihvati „manjinsko u manjinskom“.
Izlazak iz sumanutog ‘babl’-a istomišljenika i pametno vođenje dijaloga. Nismo svi levičari, nismo svi ateisti, nismo svi promiskuitetni, nismo svi ljubitelji Lejdi Gage, ne pratimo svi Evroviziju, nije nam svima Arijel omiljena Dizni princeza, nismo svi gledali ‘Vil i Grejs’ (šteta)… Takođe – više zajedničkih aktivnosti (van Grindera).
Stefan Mihajlovski
Pozitivnim primerom vidi neformalnu grupu „Snaga“, koja je za kratko vreme uspela da okupi ljude različitih interesovanja i generacija. „Sve što vodi ka boljoj komunikaciji i kvalitetnijem stvaranju jeste kritika, sve ostalo je sabotaža zajednice.“
A na pitanje da li ga je zajednica ikada optužila da nije dovoljno afirmativan ili politički korektan, odgovara odsečno, sa dozom ironije: „Je l’ treba da nabrajam?“
Njegova poruka ostaje nepromenjena: književnost je prostor slobode, a zajednica može opstati samo na međusobnom uvažavanju. Ako, kako kaže, svako od nas već poznaje bar jednu kvir osobu – vreme je da tu spoznaju pretočimo u razumevanje, a razumevanje u promenu.
