Kafić, muzika, dim i prigušena svetla. Njih dve pogledale su se i nasmešile. Bio je to pogled pun razumevanja između partnerki koje zajedno izdržavaju još jednu smenu u jednom kvir kafiću. Ponekad bi se zagrlile, poljubile. Na prvi pogled, taj prostor bio je oslobođen stega spoljnog sveta, mesto gde svi mogu da budu ono što jesu. Ipak, za njega njih dve su bile previše „bliske“. To je bio „dovoljan razlog“ za otkaz.
„To je potpuno smešno – bile smo bliske koliko i sa svim kolegama. On je bio blizak sa svojim partnerom, niko nije prelazio granice, niko nije imao seks na šanku“, kaže Dajana.
Ta rečenica bila je zapravo kulminacija meseci mizoginije i seksističkih komentara. „Svaka žena koja bi došla da radi tu, bila je meta njegovih ogavnih komentara“, priseća se Slavica i dodaje: „Toliko se toga nakupilo da nismo više mogle ni da gledamo, ni da ćutimo.“
Dajana jednu scenu pamti posebno: „Dođem u korsetu i haljini, a on mi kaže kako mi sise čudno izgledaju. Kao da ima pravo da to komentariše, samo zato što je gej i nadređeni. Meni, naravno, nije bilo dozvoljeno da mu odgovorim istom merom.“ Ovo mesto, zamišljeno kao prostor slobode i vidljivosti, za njih je postalo mesto u kojem su ponovo morale da se bore – ne protiv spoljnog sveta, već protiv seksizma u sopstvenoj zajednici.
„To je naša stvar“
Za Dajanu i Slavicu pitanje bezbednih prostora jedno je od ključnih – prostora u kojima kvir ljudi mogu da budu svoji, da se povezuju i grade zajednicu. Sećaju se vremena kada su postojali kafići i klubovi koje su držale lezbejke, mesta na kojima se razvijala scena i aktivizam. Kako kažu, sve je vremenom utihnulo. Danas, taj prostor im sve češće postaje onlajn svet, naročito TikTok. Upravo tamo pronašle su mogućnost da govore o svom odnosu, da budu vidljive i da pruže podršku onima kojima to najviše znači – posebno mladima iz manjih sredina.
„I meni bi bilo važno da sam u mlađim godinama mogla da vidim na srpskom jeziku dve lezbejke koje otvoreno pričaju o svom odnosu“, kaže Dajana, dok Slavica ističe da to kod drugih stvara lanac ohrabrivanja: „Kad jedna osoba progovori, poželi i druga, i to se širi.“
Njihova vidljivost na mrežama, međutim, nosi i drugu stranu medalje – veliku količinu mržnje, od uvreda do poruka koje prizivaju nasilje. One smatraju da je važno da se i takvi komentari pokažu, jer upravo oni otkrivaju realnost u kojoj kvir ljudi žive. Na ovakve poruke pokušavaju da odgovore edukacijom i podrškom, jer im se javljaju deca i mladi koji kroz njihove videe prepoznaju svoje dileme i pronalaze hrabrost.
Osim toga, govore i o izazovima koje homofobija stvara za samopouzdanje, kao i o pritiscima da se uklopiš u društvene kalupe. „Nije to samo homofobija. Pored svih problema puberteta, mi imamo i dodatne – šta možeš da kažeš roditeljima, s kim možeš da provodiš vreme, koga smeš da zagrliš ili poljubiš“, objašnjava Dajana. Slavica dodaje da je tek u vezi s Dajanom prvi put u životu u potpunosti transparentna, da se ne skriva i da može da kaže da je uz svoju verenicu i na ulici i u prevozu.
Njihova veridba nije bila bunt protiv sistema, već izraz želje da grade život zajedno. Dajani je to bila romantična ideja o porodici sa ženom koju voli, dok Slavica veruje da u društvu ne sme da postoji razlika – svi smo ljudi i svi zaslužujemo isto dostojanstvo. Kada govore o širem kontekstu, ističu da je patrijarhat duboko ukorenjen u društvu, da oblikuje hijerarhiju i proizvodi nasilje nad svima koji nisu strejt muškarci.
Sistem je napravljen tako da funkcioniše isključivo po pravilima koja su nepravedna i nasilna.
Slavica
Jedna od tema s kojom se često suočavaju jesu komentari na njihovu razliku u godinama – Dajana je deset godina mlađa. Na početku su nailazile na predrasude, pa čak i pokušaje ljudi da „štite“ Dajanu ili da ospore njen izbor. Vremenom je to prestalo, a one jasno poručuju da je njihov život samo njihov.
Iako se osećaju kao deo šire LGBT zajednice, njihovo iskustvo s organizacijama koje se bave aktivizmom u Srbiji često je bilo razočaravajuće. Dajana, koja godinama volontira na Prajdu, smatra da se mnoge od tih organizacija više bave sobom i sopstvenim interesima nego zajednicom. „Ne možeš da koristiš ugroženu zajednicu da preko nje gradiš karijeru i dolaziš do moći“, kaže ona.
Ipak, veruju da se prava zajednica gradi među ljudima, u međusobnom poverenju i podršci – bilo u fizičkim prostorima, bilo na internetu.
„Imamo LGBTQ+ portale, ali imamo osećaj da se bave najviše gej muškarcima. Potrebna nam je reprezentacija kvir ljudi – trans osoba, lezbejki, interseks osoba, svih onih za koje se zaboravi da su deo zajednice. Potrebna je hrabrost da živiš kao manjina, a a još veća da javno govoriš o tome“, kaže Dajana.
„Sve dok nismo svi ravnopravni, niko nije slobodan“
I Dajana i Slavica veruju da vlast koristi politiku „dobrih odnosa“ sa svima – pokušavajući da istovremeno bude naklonjena konzervativnim grupama i da pred Evropom pokaže liberalno lice. U tom paradoksu prepoznaju hladan mehanizam održavanja moći, dok prava LGBT+ ljudi ostaju zakopana i nevidljiva.
Za njih dve dolazak Srpske napredne stranke na vlast nije doneo nikakav stvarni napredak za LGBT+ zajednicu. Kako kažu, činjenica da Srbija ima prvu gej premijerku u Evropi nije promenila njihovu svakodnevicu – jer prava koja uživa ona, oni nemaju. „Ona ima sva prava dok je premijerka, jer je premijerka. Nijedno pravo ne može da ti bude ugroženo kada imaš moć nad njima. Ja bih isto mogla da imam ženu i decu da sam premijerka“, poručuje Dajana, uz ironičan osmeh. Dodaje i da je posao policije da štiti građane na protestima, jer ih za to plaćamo – a ne da učestvuje u uskraćivanju prava.
Nama ova država ništa nije dala, ni poklonila.
Dajana
Dajana naglašava i da je protest osnovno pravo koje ne može da se oduzme. Na pitanje o zakonu o istopolnim zajednicama, iskrena je: nema velika očekivanja, ali gaji nadu da će se stvari jednom promeniti.
Dajana i Slavica govore i o duboko ukorenjenoj mizoginiji koja oblikuje društvo. „Mržnja prema ženama prenosi se s kolena na koleno, žene je dalje prenose i tako u krug“, kaže Slavica. Njihovo iskustvo pokazuje da diskriminacija ne dolazi samo iz patrijarhalnog okruženja, već i iz same zajednice. Dajana se priseća da su čak i lezbejke koje poznaje odbacivale nebinarne osobe, smatrajući ih „amerikanizovanom pojavom“. „To kažu žene koje same nemaju porodicu u ovoj državi, koje znaju šta znači diskriminacija, ali su odsečene od realnosti jer nisu morale da se suočavaju sa većim problemima. Nemaju kapacitet da razumeju“.
Uprkos svemu tome, obe ne gube veru. Dajana odgovara onima koji tvrde da LGBT zajednica „nameće seksualnost“ jasno i odlučno: ono što ona radi nije nametanje drugima, već odgovor na društvena pravila koja joj se nameću. „Zato što drugi nameću meni svoja pravila – kako treba da izgledam, kako da se ponašam, s kim da budem, šta da radim, kada da rađam, da li da imam karijeru ili ne…“, kaže Dajana. „Pošto društvo meni nameće svoja pravila, ja mu uzvraćam – pokazujući ko sam zapravo.“
Njihova nada oslanja se na vidljivost i zajedništvo. „Nasilje i diskriminacija opstaju u tišini. Ne savetujemo svakome da se autuje, jer to nekome može ugroziti život, ali savetujemo da se ne ćuti na nasilje. Ne moraš da se autuješ da bi rekao svom drugu da nije u redu da udara devojčicu po dupetu ili da se usprotiviš homofobičnim stavovima“, poručuje Dajana. Zato im se i najvažnijim čini ono najprirodnije – govoriti protiv nasilja i podržavati se međusobno. Za njih je aktivizam borba za sve ljude, ne samo za žene ili LGBT populaciju. Dajana zaključuje da sve dok „nismo svi ravnopravni, niko nije slobodan“.
