Matija STEFANOVIĆ: „Šta znači biti svoj kada ti društvo osporava identitet?”

Bio je to ni najmanje lep epitet koji mu je nastavnica fizike dodelila u šestom razredu osnovne škole, a koji će ga pratiti i kasnije u životu.

Stvarao se utisak da ljudi primećuju kako se razlikuje od druge dece, ali niko, pa ni on sam nije mogao da dokuči šta je tačno „to”, mada „toga” tada u njegovom okruženju nije ni bilo. Većina devojčica nosila je raznobojne haljine, torbice, imale su različite frizure i lakove na noktima, a kod njega se još u ranijem dobu nije videla sklonost ka takvom oblačenju i svemu onome što po izgledu više karakteriše žene. Malo po malo, počeo je da preispituje svoju seksualnost, a u tom procesu od pomoći su mu bili videi ljudi na Jutjubu, koji su nesebično delili svoja iskustva. Momenat spoznaje za njega je bilo strašno iskustvo, te je u početku pokušavao da ga potisne, ali je duboko u sebi bio svestan da će jednoga dana doći trenutak kada će moći sa tim da se suoči. Vreme je prolazilo, a sve teže bilo je živeti neautentično. Kroz glavu su mu prolazili brojni scenariji od onih najgorih, preko srednje dobrih, sve do najboljih, 

„I prošlo je onako”, kaže Matija Stefanović, aktivista i transrodna osoba.

Pogledi su uvek bili upereni ka njemu. Uglavnom su bili neprijatni i pomalo osuđujući. Iako je od bliskih prijatelja uvek dolazila neizmerna podrška, želeo je tako važnu stvar vezanu za njega da podeli sa roditeljima. Dugo se kolebao, unutrašnje borbe bile su konstantne, te je jednoga dana samo „presekao” i ispričao im sve u pismu koje im je poslao.

„Moji roditelji ništa nisu znali o tome, ali su bili voljni da uče, što je užasno dragoceno i upravo iz tog razloga je meni koncept porodice tako važan jer ona i treba da bude mesto prihvatanja, ljubavi i poštovanja”, ističe Matija.

Sada ću opet morati da objašnjavam neznancu

Bio je to sunčan dan. Sjurio se do trafike po osveženje. Iz frižidera je izvadio nekoliko piva i stavio ih na pult. Kratko ošišan u šortsu i majici, bio je veoma mladolikog izgleda. Pre sume koju treba da plati, prodavačica mu je zatražila ličnu kartu kako bi potvrdila da ima 18 godina. Uzvrpoljio se i bojažljivo predao dokument. Ta neprijatnost nije bila uzrokovana njegovim godinama i unapred je znao izraz lica osobe naspram njega. Pogledala je u ličnu kartu i zbunjeno usmerila zenice ka njemu. „Sada ću opet morati da objašnjavam neznancu”, pomislio je u sebi.

Sebe bi često zamišljao sa bradom i brkovima. Želeo je da se dlake na njegovom telu proguste i očvrsnu, veoma mu je bilo bitno da izgleda što muževnije, te se odlučio na hirurški poduhvat i čim pre započeo je hormonsku terapiju. 

Kada je započeo sa terapijom, glas mu se relativno brzo „spustio“, potom su bili vidljivi i brada i brkovi, te je telo sve više bivalo u skladu sa njegovim rodnim identitetom. Osećaj u sopstvenom telu bio je sve lepši i lepši, činilo se da više neće morati ljudima da objašnjava kako nisu pogrešili kada mu se obrate u muškom rodu, ali je situacija bila drugačija zbog nedefinisanih zakona i povezanosti hormonske i legalne tranzicije. 

Dugi razgovori sa psihijatrom, od minimum godinu dana, potom poseta endokrinologu, radi adekvatne terapije, a nakon dve godine i hirurško prilagođavanje pola, su faze koje trans osobe u Srbiji moraju da prolaze prilikom započinjanja medicinske tranzicije. Prve dve su neophodne kako bi se dobio pravni identitet. Matija kaže da je psihijatar potreban i zbog načina na koji društvo tretira trans osobe, te im je samim tim mentalno zdravlje ugroženo, ali da niko nema pravo da odlučuje o telu osobe i daje ili ne daje dozvolu za započinjanje same hormonske terapije: 

„Nakon dve godine, osoba takođe može započeti legalnu tranziciju, a to je promena oznake pola i matični broj, a to znači da tek tada može promeniti i ime. Iako je procedura promene imena odvojena od promene oznake pola i matičnog broja, u praksi to nije tako. Postoji odredba koja kaže da se ime ne može menjati u ime koje nije u skladu sa tradicijom i običajima okoline i onda to svako može da tumači kako želi“, navodi on. 

Matija objašnjava i kako to izgleda u praksi:

„To bi bilo, na primer, da ne možeš da izabereš ime Matija jer je to muško ime, a ti imaš žensku oznaku pola. Zbog toga neke trans osobe biraju rodno neutralna imena dok ne prođe godinu dana hormonske terapije, pa da mogu promeniti i oznaku pola i matični broj, što ako ništa drugo duplira trošak, a sa druge strane neki ljudi ne žele, neki ni ne mogu da idu na hormonsku terapiju iz zdravstvenih razloga, tako da je to neprihvatljivo. Posebno ako uzmemo u obzir da je transrodnost pre pet-šest godina skinuta sa liste mentalnih oboljenja, mislim da je neophodno da se poštuje princip samoodređenja.”

„Ajde Vi, kolega”

Ranjivost je na početku tranzicije velika, kaže Matija. S obzirom na to da je studirao Srpsku književnost i jezik, profesori su vrednosno bili daleko od njega. Tada je teško bilo objašnjavati svima u kom rodu da mu se obraćaju, s obzirom na to da je u indeksu i dalje stajalo žensko ime i rod. Odsustvo sluha za njegov identitet i zbijanje transfobičnih šala bilo je mučno, te je odlučio da neke ispite polaže nakon promene indeksa, što je za posledicu imalo otežano studiranje i rezultiralo pauzom.

Pretnje, napadi, maltretiranja su jedni od razloga zašto članovi LGBT+ zajednice izbegavaju da se otvore, čak i svojim najbližim ljudima, kada je u pitanju njihov identitet. Rezultati istraživanja o LGBT osobama u Evropskoj uniji, Severnoj Makedoniji i Srbiji, koje je sprovela Agencija EU za osnovna prava 2019. godine, pokazuju da je to slučaj kod više od polovine LGBT osoba u našoj zemlji. 

Međutim, podrška i razumevanje nekada se mogu pojaviti na mestima gde se to najmanje očekuje. 

Matija se prisetio i dana kada je došao u rodni kraj svog dede posle dužeg vremena, tada već uveliko autovan. Tog dana bila je sahrana njegove bake. Stajao je sam sa svojim mislima kada je tišinu prekinula baka iz sela. „Oooo Matija kako si lep, pravi si momak, e stvarno, pa ako hoćeš da budeš muško hoćeš, šta ja tu mogu!” Nije mogao sakriti oduševljenje da žena, koja verovatno nema završenu ni osnovnu školu i nigde van tog sela nije živela, ima razumevanja za pitanje njegovog ličnog, ali i trans identiteta samog po sebi, te joj je odmah uputio osmeh i pružio joj zagrljaj.

Pa ipak, strah od šireg okruženja prisutan je konstantno, nevezano za uzrast osobe, a ono što ga dodatno rasplamsava je i autohomofobija, kao i transfobija unutar same zajednice. 

„Mislim da je problem transfobije unutar šire LGBT zajednice ogroman i da nas duboko potresa. Ta TERF ekipa je veoma glasna i oslanja se na širenje panike i tog nekog izmišljenog straha za našu decu, to je jedna vrlo desničarska populistička metoda. Jako je teško kada vi govorite činjenice i želite da budete vidljivi i autentični i onda neko igra na strah, na neke negativne emocije, širenje panike, a ljudi su tome, nažalost, podložni i zato ti narativi jako dobro prolaze, iako se oslanjaju na neznanje i činjenicu da ti ljudi ne znaju ništa o transrodnim osobama”, objašnjava Matija.

Previranja u akademski krugovima traju, te se još uvek ne dolazi do konsenzusa oko toga da li je termin TERF (trans-isključujući radikalni frminizam) nešto nužno negativno ili pozitivno. Matija naglašava da to proizilazi iz njegove nepreciznosti, ali kaže da se postavlja pitanje kakav je to feminizam koji je isključujući: 

„Ne znam kakav je to feminizam, valjda bi feminizam trebalo da se bori za proširenje ljudskih prava na grupe koje su obespravljene, a ne da se bori za to da se nekoj grupi ljudi oduzimaju prava, tako da mislim da taj termin nije dobar. Takvi ljudi su često transfobični i smatram da nemaju prava da sebe nazivaju feministima ili feministkinjama.”

Mediji – saveznici ili neprijatelji?

Matija se i sam uverio u to da koliko mediji mogu biti saveznici i omogućiti da se glasovi manjna čuju, isto toliko su i mogu biti i neprijatelji, te članove zajednice neretko koriste zarad ličnih interesa. Napominje da je veoma važno oslanjati se na savezničke medije i one koji drže do etike.

„Evo, recimo, jedna internacionalna vest je izašla svuda i naslov je glasio „Transrodna žena na Londonskom maratonu osvojila medalju, pobedila 6000 drugih žena i bila je primorana da vrati medalju”, da bi se ispostavilo da je ona bila na, ne znam kom mestu. Dakle, mnogo njih je bilo pre nje i ona je dobila medalju za učešće jer je bio maraton koji nije takmičarskog tipa. Na kraju je zbog tolike količine maltretiranja vratila medalju da bi je ljudi ostavili na miru. To je jedan primer koji ilustruje kako se mediji ponašaju i koliko su spremni da bace marginalizovane grupe ljudi pod voz, zarad priča, klikova, šerova, lajkova i to je žalosno.”

Svestan činjenice da je svaka borba iscrpna, duga i da zahteva strpljenje, on i dalje ima snagu da se bori, a motivacija je neiscrpna i Matija je pronalazi svuda oko sebe. On napominje i da u našem obrazovnom sistemu pažnja nije posvećena LGBT+ identitetima i da je to problem jer se i među veoma mladim ljudima nalaze oni koji se bore sa spoznajom svog identiteta i seksualnosti. 

„Znate da je bio onaj pokušaj sa udžbenicima za biologiju, koji je prošao kako je prošao. Formirana je nekakva komisija koja je bila sačinjena od grupe ljudi koji uopšte nisu biolozi i koji su poznati homofobi. Udruženje Da se zna čiji sam član ih je čak i tužilo za govor mržnje, homofobičan i transfobičan. Dakle, jasno je o kakvim ljudima pričamo i do kakvog zaključka će oni doći. Naravno, njima je taj jedan bedni pasus koji je postojao u udžbenicima, koji je samo adresirao postojanje različitih seksualnih orijentacija i rodnih identiteta, (mislim i da je pominjao interseks osobe), bio neprimeren za osobe od 14 godina”, kaže Matija i dodaje da je dobro to što je celokupna LGBT+ zajednica zauzela određene javne prostore, te se više ne može izbegavati činjenica da postoje i da su vidljivi.

Mlade ljude posavetovao je da se okruže saveznicima i pre svega ljudima koji ih poštuju, da se što više obrazuju i bore koliko mogu, da ne skupljaju mrvice naklonosti od ljudi koji ih nikada neće videti kao sebi ravne i da koriste prostore putem kojih se oglašavaju. Uveren da je jako teško biti kvir u nekom manjem mestu, ali zaključuje: