U svetu u kojem se različitost često doživljava kao pretnja, Jadranka Milićević već tri decenije gradi prostore u kojima se ona ne skriva, već slavi. Kao osnivačica Fondacije CURE i jedna od ključnih figura feminističkog i mirovnog aktivizma u Bosni i Hercegovini, govori tiho, ali odlučno. Ne u ime ideologije, već u ime iskustva. Ne u ime svih, već u ime onih koje su godinama bile potisnute, isključene, zaboravljene.
Nikad nisam dopustila da me svrstavaju. Ja biram kolektivne identitete kojima pripadam, one uz koje se dobro osećam. I to s ponosom mogu reći za sve prostore u kojima sam se prepoznavala.
Jadranka Milićević
Fondacija CURE nastala je iz potrebe da se mladim ženama da prostor. Ne kao gest, već kao struktura. Jadranka je 2005. godine, zajedno sa tri aktivistkinje, osnovala organizaciju koja nije želela prevod. Jer „cure“ u narodnom jeziku označavaju mlade žene koje nisu ni devojčice ni odrasle, već one koje se svakodnevno suočavaju sa životnim izazovima: „Te cure su imale fenomenalne ideje, ali su bile marginalizovane. Zato smo osnovale Fondaciju CURE. Da skrenemo pažnju na njih, da im damo prostor. I evo, ove godine obeležavamo dvadeset godina postojanja. Nismo odstupile od početne ideje. Podrška svim ženama, svim marginalizovanim grupama, sa fokusom na novu generaciju.“
U njenom radu, pripadnost nije deklaracija. To je praksa. Posebno u radu sa ženama koje su preživele nasilje, sa Romkinjama, ženama sa invaliditetom, strankinjama. Ali jedno iskustvo ostaje najdublje urezano. Ženski sud u Sarajevu, maj 2015. godine.
„To je bilo najteže. Trideset šest žena iz regiona svedočilo je o nasilju koje su preživele. Svedočile su o državi, institucijama, porodici, ratu. To sestrinstvo, to zajedničko slušanje, to je za mene bilo obogaćenje. I dan-danas imamo kontakt sa većinom njih. Neke su otišle na put bez povratka, ali neke su ostvarile svoja prava zahvaljujući tom javnom svedočenju.“
U tom procesu, najvažnije je bilo saznanje da su žene u različitim delovima regiona pokazivale otpor. Da su majke u Kraljevu odbijale mobilizaciju. Da su žene u Srebrenici prepoznavale podršku koja dolazi iz prijateljstva, a ne iz protokola.
Znate li koliko znači ženama u Srebrenici kad im dođu prijatelji, a ne zvanične delegacije? Kontinuitet je važan. Da znaju da nisu same. Mi svake godine 11. jula dolazimo, ostajemo zajedno. To nije simbolično. To je životno.
Jadranka Milićević
LGBTQ+ zajednica zauzima posebno mesto u njenom aktivizmu. Od 2019. do ove godine bila je članica organizacionog odbora BHPovorke ponosa. Njeno prisustvo na povorkama širom regiona bilo je kontinuirano. Ne iz obaveze, već iz uverenja: „Još 1992. sam donela odluku da ću govoriti u svoje ime, ali i u ime onih kolektivnih identiteta u kojima se dobro osećam. Kada smo odlučili da organizujemo prvu Povorku ponosa u Sarajevu, izašli smo kao pojedinci i pojedinke. Bez obzira na seksualnu orijentaciju. Jer LGBT prava u BiH su i dalje ugrožena. I zato ću uvek biti podrška.“
Za nju, podrška nije deklarativna. To je prisustvo. Spremnost da se stane uz zajednicu kada je najteže. U društvu koje i dalje negira osnovna prava queer osoba, Jadranka ne traži dozvolu. Ona stvara prostor: „Ljudi greše iz neznanja, iz straha, iz predrasuda. Zato je važno razgovarati. Važno je biti prisutan. Važno je da se zna da nismo sami.“
Međunarodno umrežavanje, posebno kroz Žene u crnom, bilo je ključno za njen aktivizam. Zahvaljujući toj mreži, bila je u Palestini, Jerusalimu, Bejrutu, na Kosovu. Učila je o građanskoj neposlušnosti, solidarnosti, otporu: „Da nije bilo Žena u crnom, ja ne bih znala šta znači građanski aktivizam. Zahvaljujući toj mreži, ulazili smo u zone konflikta, učili od žena koje su se suprotstavljale režimima. Karavani aktivistkinja su prelazili granice, obilazili mesta stradanja, mesta otpora. To je bilo važno. Da se čuje, da se vidi, da se prenese.“
Vidljivost je za Jadranku ključna. Ne zbog medija, već zbog kontinuiteta. Zbog toga što žene u Srebrenici znaju da će neko doći. Ne da se slika, već da bude tu.
Stajemo zbog onih koji nisu sigurni da će sutra dočekati dan. Da znaju da ih neko podržava. Da se loše osećamo jer država u kojoj živimo vrši nasilje nad njima. I zato je ta vidljivost bila ključna. Da režim ne može da nas izbriše.
Jadranka Milićević
Kada je Evropski parlament uvrstio njen rad u publikaciju o braniteljima ljudskih prava, to joj je značilo. Ne kao priznanje, već kao potvrdu da je ostavila trag.
„Provela sam petnaest dana sa braniteljima ljudskih prava iz specifičnih zona. To mi je mnogo značilo. Jer nije lako govoriti kad niste okruženi istomišljenicima. Ali ja ulazim u dijalog i sa onima koji ne podržavaju ono što radim. Jer mislim da je to jedini način da širimo krugove društva koje poštuje druge i drugačije.“
Kada se osvrne na proteklih trideset godina, ne romantizuje. Govori iskreno. Da se nije desila agresija, možda bi ostala građanka srednje klase. Ali život je krenuo drugim putem: „Silom prilika, moj se život promenio. Ali sam zadovoljna što sam bila deo procesa koji su doneli bolje uslove za sve građanke i građane BiH i regiona. Ostao je trag.“
Pomaci postoje. Sigurne kuće, SOS linije, zakonske izmene. Ali borba traje. Posebno kada je reč o LGBTQ+ pravima i obrazovanju: „U obrazovni sistem ne možemo da uđemo. A to je ključno. Nema organizacija koje rade direktno sa mladima u školama. A bez toga, nema promene. Ako ne damo mladima informacije, kako da znaju šta se desilo, kako da grade drugačiji svet?“
U vremenu koje se često čini kao korak unazad, Jadranka ne odustaje. Njeni koraci nisu spektakl, već kontinuitet. Nisu gest, već praksa. Aktivizam za nju nije nešto što se radi — to je način na koji se živi. I dok god postoji neko ko hoda ulicom drugačije, ko traži prostor za svoje priče, Jadranka će biti tu. Ne da govori umesto drugih, već da sluša. Ne da se slika, već da ostane.