Zejna je glasna, snažna i borbena i nepokolebljiva u svojim stavovima. Zbog toga je bila i hvaljena i slavljena, ali i pod stalnim pritiscima da se prilagodi, ukalupi i negde pripada. Zejna za Unmuted govori iskreno o društvenom odnosu muzike i politike, planovima za koncert i učešću na ovogodišnjem PZE-u.
Tvoja nova pesma nosi nostalgičan naziv koji po automatizmu stvara određene asocijacije – na nadnacionalni identitet, jedinstvo, sa pomalo političkim konotacijama. Koliko će pesma biti ono što ljudi očekuju, ili je zapravo nešto potpuno drugo?
Pesma apsolutno nema nikakve veze sa onim što ljudi očekuju. Ova pesma ima veze samo sa onim što ja smatram da predstavljam i sa tim kako ja razmišljam i to je moja umetnička sloboda da budem to što jesam – i u pesmama i van njih. Moja „Jugoslavija” govori o onome što ja nosim u sebi i stilski će doneti nešto što ide uz tu moju ideju Jugoslavije. Kada čujete pesmu, biće vam jasno ovo o čemu pričam. Biće potpuno drugačije od svega do sada.
Prošle godine PZE je muzički u potpunosti pao u drugi plan u odnosu na društvene teme i veći je fokus bio na porukama koje će učesnici poslati, nego na muzici. Da li misliš da će i ove godine biti tako?
Svako vreme i svaki period nosi svoje breme. Prošle godine su svi oni bili žrtvovani zbog toga što je bila takva situacija i nismo mogli da je promenimo. Tada je sve počelo, država je bila u velikom problemu, kao što je i sada, ali ove godine mislim da je vreme da se neke stvari iskristališu. Ne možemo sve da prebacimo na politiku. Politika je bitna, ali smo mi tu da ne dozvolimo politici da pojede sve. Ja sam na festivalu kao podrška muzici i „Pesmi za Evroviziju”, jer ljude sa RTS-a jako dobro znam i taj muzički deo nema veze sa informativom i želim sa njima da očuvam vrednosti koje muzika nosi, koliko je moguće u današnje vreme. Iako izgleda kao da počinje neki novi poredak i da sve polako gubi smisao, u tom besmislu mi moramo da postavimo nove vrednosti i da se borimo za ono što je bitno – između ostalog, za muziku i umetnost.
Prošle godine su učesnici na PZE bili žrtvovani zbog toga što je bila takva situacija i nismo mogli da je promenimo.
Zejna
Kakav je tvoj stav o pozivima da se bojkotuje PZE? Da li je učešće na PZE ove godine davanje kredibiliteta RTS-u, koji više nema kredibilitet u velikom delu javnosti, da održava privid normalnosti i objektivnosti, ili je i sam PZE jedan vid borbe za oslobođenje institucija?
Jako si lepo postavio to pitanje. To je vid borbe da se oslobodimo od svega što je uništeno i pojedeno u ovoj zemlji. Politika jeste pojela muziku i sada samo ljudi koji imaju konkretan stav i karakter mogu da utiču na to da se stvari stave na svoje mesto. Što se mene lično tiče, ja ću uvek stajati uz RTS, ponavljam – uz muzički deo RTS-a i svega onoga što oni rade godinama unazad da očuvaju muziku. RTS postoji toliko godina i bori se za očuvanje neke stare, prave muzike. Ne možemo da kažemo da treba da nestane zbog onoga što se dešava u informativnom delu, koji niko ne može da kontroliše, pa ni RTS. Ja stojim uz ekipu muzičkog dela i želim da se zajedno sa njima borim da muzika ostane i postoji i ima neku vrednost koja nije samo vezana za politiku. Mi smo borci za oslobođenje, ništa drugo.
Prošle godine su učesnici imali prostora da iskažu svoje političke stavove, što je rezultiralo smenom Olivere Kovačević. Bez Olivere, šta možemo očekivati na ovom PZE-u i da li misliš da ćete imati prostora da iznesete bilo kakav politički stav – a ljudi će to sada očekivati i tražiće da se učesnici jasno pozicioniraju?
Mislim da je prošlo vreme simbola, bilo kakvog pokazivanja kroz neke poruke. Mislim da smo se svi iskristalisali u ovom nekom periodu i da je jasno ko je ko, ko je šta i gde je ko. Oliverina smena je nešto što je pogodilo PZE jer ona ta koja je sve to osmislila, ali nije ovde priča o jednoj osobi, već generalno o napretku i očuvanju nekih stvari, sa čim će se sigurno i Olivera složiti. Ne bi ona sve to svela samo na sebe, kao što ni mi ne bismo ovo što se dešava sveli na jednu ili dve osobe. Razumem da je u početku jako bilo bitno reći svoj stav i mnogi to nisu uradili – a samim tim su zapravo pokazali svoj stav. Ja sam neko ko je uvek jasan i glasan, ali ne možemo ignorisati sve ono što se dešava i koliko god ništa nema smisao, moramo da nađemo svetle tačke u ovom vremenu u kom se borimo. Muzika je nešto što je svakom društvu potrebno. Mi smo tu da pričamo samo o muzici, a da naš stav bude jasan van muzike – što sa moje strane jeste.
Pored PZE-a, izuzetno su prisutni pozivi da se bojkotuje i sama Evrovizija, zbog učešća Izraela, što podržava i deo zaposlenih na samom RTS-u. Kakav je tvoj stav o tome?
Evrovizija gubi smisao baš zbog toga što se politika toliko uplela. Kao da novi svetski poredak kreće i neminovno je da se sve mora srušiti da bi se izgradilo ponovo. Ali u ovo prelazno vreme, dokle god to postoji treba da se borimo za muziku i da budemo tu zbog muzike koja je tu da ujedini narod, a ne suprotno.
Mislim da smo se svi iskristalisali u ovom nekom periodu i da je jasno ko je ko, ko je šta i gde je ko.
Zejna
Tvoj stav je nešto što je jasno komunicirano i vrlo si aktivna na mrežama u podizanju svesti na razne relevantne društvene teme. Zbog toga si više puta bila na meti, zabranjivana i slično. Šta nam možeš reći o ovim zabranama na televizijama i o kakvim se pritiscima radi?
Ja se samo, kao i svi drugi ljudi, borim za sebe i za svoj opstanak. To takođe znači da se borim i za stvari kakve treba da budu, da bi svi mi kao pojedinci mogli da opstanemo. Uvek idem kroz lične primere. Jako mi je žao što sam naišla na tu jednu blokadu na jednoj televiziji, ali to ne shvatam to lično i znam da sam samo jedna od ljudi sa kojima ne može bilo ko manipulisati. Zato se smatra da sam „teška” i normalno je staviti X na mene. Nije to samo sada tako. Godinama unazad se borim sa raznim situacijama gde me teraju da negde pripadam ili da se sa nekim stopim. Godinama unazad se, i kao pojedinac i kao umetnik i sve što jesam i nisam, borim da ostanem ja. Trenutno od svega što radim najmanje pevam i najmanje imam prostora da pevam jer je sve to sistematski upleteno. Mnogo je nas koji ne možemo da pevamo jer to ne zahteva naš glas kao pevača, već kao državljana i građana da bismo mogli da budemo pevači. Naši primeru su samo kapi u moru, ali došlo je vreme kada će same stvari početi da se nameštaju, jer smo došli do samog dna svega što smo kao društvo morali da prođemo. Gledam pozitivno na sve ovo i srećna sam što sam svoja, srećna sam sa svim što imam i što nemam i mislim da me je sačuvalo to što znam i cenim prave vrednosti.
Mnogo je nas koji ne možemo da pevamo jer to ne zahteva naš glas kao pevača, već kao državljana i građana da bismo mogli da budemo pevači.
Zejna
Uskoro će se dogoditi i tvoj prvi solistički koncert. Kako izgleda organizacija jednog takvog događaja u ovom trenutku, šta možemo očekivati na koncertu, šta pripremaš i šta smeš da otkriješ? I da li će biti pesama i iz vremena Lune?
Na ovaj koncert gledam kao prekretnicu u svojoj karijeri i sve mi ide lagano jer volim ljude sa kojima radim, svoju ekipu, bend… jedini izazov je to što ljudi nemaju tačno definisano šta mogu da očekuju od mene, pa imam malo tremu oko prodaje karata. Ali sam uzbuđena jer je to prekretnica koja će me odrediti i mislim da je divan početak takvog putovanja MTS dvorana jer se tu osećam prijatno, bila sam često gost na koncertima, to je nekako moje mesto. Nadam se da će proći uspešno i odbacujem bilo koji strah i nedoumicu da li bi trebalo to ili ne – odbijam sve negativne emocije, to je nešto što predstavlja mene i ja muziku živim. Što se pesama tiče, biće raznih pesama. Razmisliću da li i iz Lune, ali biće svega, jer nikada nisam bila stilski određena, ne volim da budem ukalupljena bilo gde. Svi žanrovi su moji žanrovi, a svaka pesma može biti moja pesma – kada je ja iznesem.
Pomenuli smo Oliveru Kovačević, ono što vas dve takođe povezuje ove godine jeste i titula kume Prajda. Ove godine, Prajd je bio protestni i potpuno drugačiji od prethodnih godina – i to je upravo bila godina kada si ti Oliveri predala krunu. Kako ti se čini ova odluka Prajda i Oliverina uloga kao tvoje naslednice?
Kada sam pristala da budem kuma Prajda jako sam bila i srećna, pa čak i iznenađena što su mene izglasali. Taj Prajd je bio najbrojniji do sada i zbog toga sam posebno ponosna jer to znači da je samo ono pozitivno preovladalo. Ove godine, kada su odlučili da bude Olivera, sasvim sam se složila. Olivera je jaka žena, karakterna žena, stena koja zna da se nosi sa svim talasima i sa svim što može da udari na nju. Ovo je i njena kruna. Zadovoljstvo mi je da podelim sa njom to, da vidi lepotu Prajda, svih tih ljudi, da zajedno kao dve potpuno različite žene, a iste u snazi, stanemo ispred Prajda i budemo tu za te ljude kojima je to potrebno.
Kume Prajda su često na meti kritika zato što se na Prajdu pojavljuju samo one godine kada dobiju krunu, da je ta titula „za minuli rad” i da se zapravo ne uključuju previše u društveni diskurs kada su u pitanju gej prava. To se za tebe ne može reći jer si bila među najglasnijim kumama, a kvir zajednica je vidljiva i prepoznata i u tvojoj muzici, spotovima i generalno tvom radu. Šta je za tebe titula „kume Prajda” sa ove distance, kakvu ona odgovornost nosi i šta je ono što kume moraju da imaju na umu kada je preuzimaju?
Za mene ta titula znači da sam dobar čovek, da sam odgovorna osoba u društvu i da sam neko ko je hrabar, ali u službi ljudi i pravih vrednosti. Zato sam bila ponosna što sam to bila ja jer su ljudska prava ono što je najbitnije, a ljudski život ono što je najvrednije. Ja to tako gledam. Što se tiče karijere, taj momenat kada sam se okrenula i videla toliko ljudi iza sebe, to je bio jedan od trenutaka kada sam se osećala najsrećnije i najponosnije u životu.
