Matthias Duur je vizuelni umetnik čiji rad pomera granice između dokumentarnog i intimnog. Poznat po izložbi Pleme, u produkciji organizacije Proces iz Pule, u kojoj kroz portrete istražuje pripadanje, tradiciju i identitet, Matthias ne fotografiše ono što je spolja — već ono što ljudi nose u sebi. Njegove slike queer osoba ne prikazuju samo lica, već unutrašnje pejzaže: domove koji nisu geografski, već emotivni; slojeve koji nisu vidljivi, ali oblikuju sve što jesmo.
Rođen u Nemačkoj, sa korenima u Hrvatskoj, Matthias živi između jezika, kultura i identiteta. Njegov rad nastaje upravo u toj napetosti — između svetla i senke, između slobode i zaštite, između onoga što je bilo i onoga što tek može da bude. U vremenu kada queer zajednica u Hrvatskoj i dalje traži prostor za svoje priče, Matthias fotografijom gradi mesto susreta: mesto gde se pripadanje ne dokazuje, već oseća.
Pripadanje je za mene ravnoteža između zaštite i slobode. Queer osobe često navigiraju između vidljivosti i nevidljivosti. Nije lako osećati oboje istovremeno, ali upravo ta napetost čini identitet složenim i živim.
Matthias Duur
Za Matthiasov rad, dom nije mesto na mapi, već osećaj koji se nosi u telu. Njegove fotografije beleže taj unutrašnji prostor — mesto gde se balansira između otvorenosti i opreza, između slobode i potrebe za zaštitom: „Dom je za mene mesto koje je nekako u mom srcu. Nije fizičko mesto, već nešto što nosim u sebi. Moji portreti odražavaju neku vrstu unutrašnjeg doma, pokazujući kako ljudi balansiraju otvorenost i zaštitu, slobodu i oprez. Pripadanje je za mene unutrašnje iskustvo koje na neki način komunicira sa svetom oko nas.“
Matthias je odrastao u Nemačkoj, ali njegova majka je iz Hrvatske. Taj susret kultura oblikovao je njegov identitet — ne kao podelu, već kao prostor napetosti iz kojeg nastaje lična sloboda.
„Odrastao sam u Nemačkoj, sa majkom iz Hrvatske. Moj identitet je oblikovan obema kulturama. Pripadanje nastaje u napetosti između njih. Kombinovanjem elemenata iz obe, stvaram lični prostor koji mogu nazvati svojim. Vidljivost i skrivanje često hodaju rame uz rame.“, objašnjava Matthias.
U njegovim fotografijama, ono što je skriveno nije slabost — već snaga. Nevidljivi slojevi koje nosimo u sebi, strahovi, nade, otpori, sve to oblikuje identitet, čak i kada ostaje neizgovoreno: „Za mene ti nevidljivi slojevi nose naše priče. Nesvesno, ako mogu tako da kažem — strahovi, nade, otpor. Oni oblikuju identitet čak i kada nisu vidljivi. Moji portreti pokušavaju da tu napetost učine vidljivom ili se bar nadam da to rade. Skriveno i otvoreno koegzistiraju za mene.“
U društvu koje se menja brže nego ikada, queer zajednica u Hrvatskoj ostaje snažna, ali i suočena sa starim granicama. Matthias veruje da umetnost može da otvori prostor za sve glasove, ali da je za to potrebna hrabrost.
Queer zajednica je veoma raznolika, snažna i dinamična, čak i danas. Jer suprotno postaje sve glasnije i upornije. Ali društvene granice i dalje postoje. Prostor za sve glasove raste, mislim, ali zahteva hrabrost i vidljivost. Naravno, moramo se pokazati.“
Matthias Duur
Njegov rad ukazuje upravo na te prostore i postavlja pitanje kako možemo napraviti mesto za svakoga. U fotografijama, dekonstrukcija tradicije nije napad već razgovor. Kostimi, simboli, nasleđe – sve to postaje materijal za dijalog između prošlosti i budućnosti.
„Naravno da je potrebna hrabrost da se tradicija dovede u pitanje, ali uz poštovanje. To mi je zaista važno. Dekonstruisanjem nošnji pokazujem napetost između onoga što je bilo i onoga što može biti. Nadam se da je to neka vrsta dijaloga koji se nastavlja, a ne završava.“, objašnjava.
Publika koja se suočava sa njegovim portretima, suočava se i sa sobom. Umetnost, za njega, nije samo estetika — već prostor za empatiju, za pauzu, za promišljanje: „Mislim da je to prilično važno. Nadam se da — ako ne umetnost — šta drugo može da projektuje ili izrazi ove teme? Za mene umetnost stvara trenutak da zastanemo i da promislimo o sopstvenim predrasudama. Želim da posetilac stupi u kontakt sa subjektom — i sa sobom, na neki način, bez obzira na to šta oseća dok gleda fotografije. I sa pitanjima o slobodi, tradiciji i pripadanju.“
U vremenu koje se često čini kao korak unazad, Matthias ne odustaje. Njegovi portreti ne prestaju da govore — jer je važno da se nastavi.
„Mislim da je to uvek bilo važno. Ali danas — svi znamo, posebno vi u Srbiji — znate šta se dešava. Još je važnije da se pokažemo, da nastavimo da edukujemo. Ponekad se oseća kao da smo sve to već rekli, već pokazali, organizovali parade i sve ostalo. Ali ponekad se oseća kao da smo se vratili u 1974.“, smatra umetnik.
Za njega, budućnost pripadanja je fluidna. Ne mora svako da stane na binu, ali mora da ima mesto: „Zamišljam budućnost u kojoj se identitet vidi kao neka vrsta fluidnosti. Norme su fleksibilne, prostor u kojem je svaka priča priznata i svaki glas ima mesto. To ne znači da svaki glas želi da se pokaže ili da izađe na binu – ali i to je u redu, sve dok postoji poštovanje. Mislim da se to gradi kroz otvorenost, empatiju i hrabrost da se prihvati raznolikost. Jer, šta je lepše od toga da imamo šareno okruženje?“
Na kraju, ako bi pripadanje bilo arhitektura, Matthias zna koje temelje bi postavio. Njegova umetnost je poziv — ne da se zna sve o drugome, već da se pogleda drugi put.
Za mene, temelji moraju biti poštovanje, ljubav i priznanje svake priče. Prozori bi bili vidljivost, naravno, i perspektiva. Vrata bi bila — kako već kažu pristup. A za mene je važno da to bude poziv. Ponekad kažem sebi: moraš sebi dozvoliti da pogledaš čoveka ispred sebe drugi i treći put. Nije to: okej, sve znam o tebi. Ali da. Svako treba da pronađe mesto, da slobodno nosi svoj unutrašnji dom i da doprinese svojom pričom bez straha.
Matthias Duur
U Hrvatskoj, gde se borba za queer slobodu često vodi tiho, Matthias ne govori umesto drugih on sluša. I fotografiše ono što se ne vidi.